Jo Nesbø: Čarobna kupka doktora Proktora (14.)

Čovjek s ogromnim uvijenim brkovima, još većim trbuhom i lulom među usnama buljio je u djevojčicu koja se tako neočekivano pojavila u njegovom uredu. Kadu da i ne spominjemo. Stisnuo je oko svog monokla, ispustio iznenađujuće ‘pfff!’, a oblak duhanskog dima podigao se uvis, između polica sa knjigama.

 

Lisa se osvrnula. Zidovi su bili prekriveni crtežima zgrada, mostova, pivovara i drugih ogromnih stvari koje ne mogu stati u normalan komad prtljage. Na stolu Ispod prozora, bila su dva crteža, dvije prazne boce crnog vina i vrećica duhana. Prozor je gledao na veliki, otvoreni i prilično prazni gradski trg. Upadljivo prazan, zapravo. Osim svih tih šetača sa suncobranima i cilindrima. Nekako joj je neobično poznat ovaj trg, pomislila je Lisa.

 

 

− Ja sam Lisa − rekla je Lisa, cijedeći vodu iz rukava svog pulovera. − Dolazim iz Topničke ulice u Norveškoj. I iz idućeg tisućljeća. Vi mora da ste Gustave Eiffel?

 

Čovjek je kimnuo glavom, a zatim ga je spopao napadaj kašlja.

 

− Razumijem da se plašite, gospodine Eiffel − rekla je Lisa dok je izlazila iz kade.

 

Čovjek je kašljući na to odmahnuo rukom, a zatim više zviždukom nego glasom prošaptao: − Uopće ne. − Lice mu je bilo crveno kao božur i bilo je jasno da se bori za zrak. Kad je konačno uspio prodisati, grlo mu je škripalo, a pluća grgoljila. Zatim je ponovo uvalio lulu u usta, odahnuo i zadovoljno se osmjehnuo: − Ma, nije to ništa ozbiljno, samo mali napad astme.

Lisa je već shvatila da gospodin Eiffel nije uplašen kao što bi trebao biti, s obzirom na to da su mu u ured upali kada i djevojčica koja kaže da se pojavila iz budućnosti. Sekundu kasnije, znala je i zašto.

 

− Profesor je rekao da će vas biti dvoje − rekao je gospodin Eiffel. − Čini se da nedostaje stanoviti gospodin Mrva.

 

− Razgovarali ste s Doktorom Proktorom?

 

− uzviknula je Lisa. − Gdje je on?

 

Gospodin Eiffel je gurnuo prst između dva gumba na prsluku i počešao se po trbuhu. − Nažalost, nisam baš siguran, mon ami. Sreli smo se vrlo kratko, ovdje, u ovoj sobi. A onda je otišao. Kao i ti, i on je došao u kadi. U kadi koja putuje kroz vrijeme, kako mi je objasnio.

 

− I vi ste mu povjerovali − upitala je Lisa − da je on izumio način putovanja kroz vrijeme?

 

− Naravno. Teže bih povjerovao u suprotno, da nitko nikad nije izumio način kako putovati kroz vrijeme. Ja sam, na kraju krajeva, inženjer i čvrsto vjerujem u mogućnost da ljudi nešto mogu stvoriti. Sve što trebate je doza mašte i malo logike − nasmijao se tužno Eiffel. − Nažalost, ja u sebi imam samo ovaj logični dio, ali ne i maštu. Ono čega vam nikad nije dosta, to je maštovitost.

 

− Oh, poznajem dečka koji probija granice maštovitosti − rekla je Lisa cijedeći mokru kosu iznad kade.

 

− Stvarno? Kad bih barem mogao biti on... Točno sad.

 

− Zašto?

 

Eiffelov se zakašljao i kimnuo prema prozoru. Sljedeće godine je Svjetska izložba i pariško Gradsko vijeće tražilo me da predložim nacrt toranja koji bi trebalo biti postavljen na ovom ovdje trgu. Imaju samo tri zahtjeva: da bude divan, genijalan i da oduzima dah svakome tko ga vidi. Dobro... 

 

Eiffel je pustio da mu monokl padne u ruke, zatvorio je oči i lulom se protrljao po čelu. – Problem je u tome da naprosto nemam mašte smisliti nešto tako lijepo i genijalno. Jedina stvar koja mi oduzima dah je duhan, a bojim se da to nije dosta dobro. Gradnja mora početi za nekoliko mjeseci i sad svi čekaju da ja završim s nacrtom. A ja ne mogu. Otpustit će me i ubuduće će mi dati samo da dizajniram stalke za bicikle!

 

Spopao ga je još jedan napadaj kašlja, a u lice mu se popela crvena boja kao da je termometar.

 

− Gluposti − rekla je Lisa. − Naravno da možete nacrtati nešto lijepo i genijalno.

 

− Bojim se da ne − rekao je Eiffel, pomalo se gušeći. − Sve što mogu dizajnirati su široki, čvrsti i ružni

mostovi. Poput onog za kojega me vaš profesor došao pitati...

 

− Da?

 

− To je most u Provansi za kojeg sam već završio nacrte. Trebao sam ih predati idućega tjedna. Želio je da prilagodim planove, tako da most bude malo uži. Ima neke veze s vodenkonjima i njihovim limuzinama...

 

− Da, da! − vrisnula je Lisa. − Uži, tako da Doktor Proktor i Juliette mogu pobjeći, otići u Rim i oženiti se!

 

− Da, to mi je i on ispričao. Dirljiva priča. Moram priznati da su me malo i gušile emocije. A ja stvarno nemam ništa protiv toga da ta odurna mostina bude malo uža. Zato sam mu i rekao da može.

 

− Jupiii! − vriskala je Lisa i počela skakala od sreće.

 

− Onda će raditi! Sve će biti u redu! Hvala vam puno, gospodine Eiffel! Zbogom! − Uskočila je natrag u kadu.

 

− Samo malo... − rekao je Eiffel.

 

− Moram požuriti vratiti se u svoje vrijeme dok još ima mjehura od sapunice. Sigurna sam da me svi čekaju.

 

− Tvoj profesor se nije vratio. Nije mi dopustio da promijenim nacrte za most.

 

− Molim? − Lisa je uzdahnula, raširenih očiju.

 

− Zašto ne?

 

− Popili smo zajedno bocu vina i on mi je malo pričao o tome što će se događati u budućnosti. A onda se iznenada sjetio nečega što je zaboravio.

Da ako most bude uži, američki tenkovi koji su oslobodili Francusku od Hitlera u Drugom svjetskom ratu, neće moći prijeći preko njega. A to bi bila puno veća katastrofa od toga da on i Juliette ne budu zajedno. Da, taj Hitler će se uskoro roditi i, koliko sam shvatio, bit će gadan lik. Pa... Ne želimo da se dočepa Francuske.

 

− Ne, naravno da ne − rekla je Lisa. − Ali... Ali onda je sve izgubljeno. Onda će Claude Cliche na kraju ipak pobijediti.

 

− Da, i to mi je rekao vaš Doktor Proktor − zaključio je Eiffel, polako kimajući glavom. – Pa smo tako otvorili još jednu bocu vina, popili i nju, i na kraju se obojica malo gušili...

 

− I onda? − pitala je Lisa.

 

− Tad sam učinio jedino u čemu sam dobar – rekao je Eiffel. − Razmišljao sam o stvarima logično.

 

− Na što mislite?

 

− Tvoj profesor mi je ispričao kako je Juliettin pra pra pra pra pradjed grof Monte Crisco giljotiniran u Francuskoj revoluciji i kako je cijelo obiteljsko bogatstvo naslijedio Leaufat Margarine, onaj ovisnik o kocki. Sve je odmah prokockao igrajući Uno. Ali, da grofu nije skinuta glava, gotovo je sigurno da bi imao djece. A da je on imao djecu, tad bi oni naslijedili svo bogatstvo umjesto onog pijanog nitkova Leaufata. I tad bi obitelj Margarine i dalje bila bogata. I tad Juliettin otac ne bi morao pristati na ponudu Claudea Clichea i udajom kćerke se spašavati od propasti. Zato sam pitao profesora zašto se samo ne vrati u vrijeme Revolucije i spasi grofa od giljotine. Prilično logično, ne misliš li?

 

− Skroz − rekla je Lisa. − No, što je... Uh, giljotina?

 

− Oh, da − rekao je nestrpljivo Eiffel. – Vrlo pametan izum kojeg su revolucionari koristili za sjeckanje glava grofova i baruna. Pa, dobro, i grofica i barunica također, ako ćemo po istini. Brza i učinkovita. Sjec, sjec! Imam crteže za taj izum tu negdje... − Eiffel je otvorio jednu od svojih ladica.

 

− Uh, ovo stvarno nije bilo nužno − brzo je rekla Lisa. − Dakle, tamo je otišao Doktor Proktor? U Francusku revoluciju?

 

− Da, ali usred cijelog toga kaosa koji je bjesnio u Parizu 1793. godine, on sad mora pronaći baš tog grofa. Tako da nisam baš siguran točno gdje je sad. Ili tad. Ili onda. Uh, to putovanje kroz vrijeme može biti malo zbunjujuće, zar ne? − Eiffela je potom opet spopao kašalj, a oči su mu bile toliko izbuljene da je izgledalo kao da će mu iskočiti iz glave. Lisa je pogledala mjehure od sapunice koji su već lagano nestajali u kadi. Ako želi stići tamo, mora požuriti. 

 

− Nije ostavio nikakvu poruku, ništa što bi mi olakšalo potragu za njim? − pitala je.

 

 

− Bojim se da ne − rekao je Eiffel i tužno odmahnuo glavom. − Pa, nakon što je tvoj profesor o svemu malo razmišljao, pitao me imam li razglednicu s markicom na kojoj je slika Felixa Faurea iz 1888. godine. Naravno da imam. Pa sad je 1888. godina i Felix Faure je trenutni predsjednik, zar ne? − nasmijao se Eiffel. – Tvoj profesor je zaključio kako će markica jednog dana biti jako rijetka i dragocjena, što je naravno posve smiješno. Pa ta je markica toliko uobičajena... Možeš je pronaći u bilo kojoj kući u Francuskoj! No, uglavnom, dao sam mu markicu i razglednicu sa slikom trga koji vidiš kroz prozor.

 

− Znala sam da mi je nešto poznato s tim trgom! − uziknula je Lisa. Razmišljala je o slici na razglednici i o tome kako joj se činilo da trgu nešto nedostaje. Sad joj je bilo i jasno što nedostaje.

 

− Napisao je na razglednici neke stvari u šiframa i rekao mi da je to za njegovo dvoje prijatelja u Oslu

 

− A to je... Uh, Francuska revolucija 1793.?

 

− Da. Nisi to znala? Pa rekao je da je to napisao na razglednici.

 

− To je valjda bilo na onom dijelu koji se isprao. Znate li gdje bih ga mogla početi tražiti u Francuskoj revoluciji?

 

− Pa... − Eiffel je uvrtao svoje brkove. − Ja bih pokušao sa Place de la Revolution, koji je ispred strašnog pariškog zatvora Bastille. Tamo je bila giljotina koja je radila punom parom i sigurno je to mjesto na kojemu je i grof Monte Crisco pogubljen.

 

− Hvala − rekla je Lisa. − Koncentrirat ću se na godinu 1793., grofa Monte Crisca i Pastilju u Parizu.

Ali ima još jedna stvar: kako je Doktor Proktor uspio odavde poslati razglednicu?

Eiffel se nasmijao na to sjećanje. − Držao je razglednicu pod vodom u kadi i istovremeno zaronio glavom. Rekao je da je samo mislio o tome kamo razglednica treba otići i – volia! – otišla je. Valjda samo stvari koje su potpuno potopljene u vodi mogu biti negdje poslane, pa je tako on ostao ovdje.

 

− Zanimljivo − rekla je Lisa i pokazala na praznu bocu vina na stolu. − Mogu li posuditi jednu bocu i komad papira i olovku? Gustave Eiffel je mahnuo rukom u znak odobravanja i rekao: − Naravno, izvoli. Lisa je otišla do stola, zgrabila olovku i počela nešto pisati na komadu papira. Zatim ga je presavila, ugurala u jednu od vinskih boca, pronašla dva čepa u kanti za smeće i jednog ugurala u bocu.

 

− Što je sad to? − pitao je Eiffel.

 

− To je poruka u kojoj piše kamo idem − rekla je Lisa. − Ako Doktor Proktor može poslati stvari poštom u kadi, možda ću moći i ja.

 

− Zvuči logično! Kome ide ta pošta?

 

− Mrvi ili Juliette. Ne znam gdje su, ali šaljem poruku u kadu naše hotelske sobe u hotelu Frainche-Fraille.

 

 

Eiffel nije mogao ispratiti posljednji dio njezine rečenice jer je Lisa već gurnula glavu pod vodu zajedno s bocom, pa su njene riječi doprle do površine kao mjehurići.

 

− Eto − rekla je kad je izvukla glavu. − Otišla je!

 

− Moram i ja požuriti dalje − rekla je Lisa, uspinjući se u kadu.

 

− I ja moram požuriti − rekao je potišteno Eiffel.

 

− Ali bilo je jako lijepo upoznati te, Lisa. Ako nađeš profesora, prenesi mu moje pozdrave. I molim te, nemoj previše mijenjati povijest. Lisa mu je mahnula i zaronila. Nakon što je otišla, Eiffel se nagnuo nad svojim crtežima i opet promrmljao: − Merde, zašto me nisu tražili da napravim jedan od svojih standardnih ružnih starih mostova? Tada je čuo kako nešto kaplje po drvenom podu pokraj njega i pogledao. Pred njim je stajala Lisa s kosom punom sapunice.

 

− Oh, pa zar nisi otišla, mon ami? − pitao je.

 

− Mislila sam vam prvo dati jedan savjet i tako vam zahvaliti za svu vašu pomoć − rekla je, zgrabila jednu od njegovih olovaka i počela skicirati.

 

Eiffel je raširenih očiju gledao kako joj ruka leti gore-dolje, kao da točno zna kako ta stvar koju crta treba izgledati. Lukovi, čipka, četiri noge lagano ukošene prema naprijed, gotovo kao noge kade. Bilo je predivno, bilo je genijalno i... I... Oduzimalo mu je dah.

 

− Evo, ovako − rekla je Lisa. − Sviđa vam se?

 

Eiffel je bio van sebe. − Št... što je to?

 

− Toranj.

 

− To vidim. Ali to nije samo toranj. To je predivan toranj. Savršen je! Ali kako da ga nazovem? Lisin Toranj?

 

Lisa je na trenutak razmišljala: − Mislim da Eiffelov toranj zvuči bolje.

 

− Eiffelov toranj? − inženjera je opet napao kašalj, ovaj put od čistog uzbuđenja.

 

− Stvarno? Hvala ti!

 

− Ne morate mi zahvaljivati. Sretno! − rekla je Lisa, a onda odmarširala natrag u kadu, popela se u nju, u sebi promrmljala ‘Pastilja u Parizu’, zaronila i – voila! u trenutku je nestala.

 

Kad je ponovo izronila, prva stvar koju je osjetila bio je sveprisutan smrad. Druga stvar koju je primijetila bilo je histerično roktanje i hrkanje. Da je Lisa bila Mrva, treća stvar na koju bi pomislila bilo bi: − Doručak! Svježa slanina! Četvrto, u potiljak ju je upravo odalamila letva. Letvu je u rukama stezao bijesni seljak sa crvenim, prugastim šeširom.

 

− Makni se iz mog svinjca, balavice − zarežao je.

 

− Š-š-š, svinjice, šššš, smirite se.